Srpska pravoslavna crkva i vernici Januara meseca obeležavaju tri velika praznika Svetog Teopempta i Teonu, praznik koji je u narodu poznat kao Krstovdan, Bogojavljenje i Svetog Jovana. Sva tri praznika su u crkveni kalendar upisani crvenim slovom. U Paraćinu se u crkvi svete Trojice svake godine na ova tri dana održava služba, koja okuplja brojne vernike, i deli osveštana voda, koja se nosi kući i čuva do naredne godine, i ova tri praznika.

Na Krstovdan se ustaje rano, odlazi na službu u crkvu gde se vodica posle osveštanja deli vernicima i, prema običaju, radi zdravlja, čuva u kućama. Na Krstovdan se posti za dobro zdravlje. Prema narodnim običajima u nekim delovima Srbije na Krstovdan valja da se opere sav veš i očisti kuća, dok se u drugim krajevima devojke okupljaju i odlaze uveče na vodu, beru bosiljak i vraćaju se kući, ne bi li legle pre ponoći da sanjaju svog voljenog. Kažu i da se u ponoć baš na sam početak Bogojavljenja treba zamisliti želja.

Ljudi se pozdravljaju rečima Bog se javi i otpozdravljaju sa Vaistinu se javi.

Srpska pravoslavna crkva i vernici praznuju 20. januara dan Svetog Jovana Krstitelja.

Sveti Jovan je bio savremenik Hristov i njegov rođak, jer je majka Jovanova bila tetka majci Isusovoj. Otac Jovanov bio je sveštenik Zaharije, a majci njegovoj bilo je ime Jelisaveta.

Kad se navršilo vreme da se ispune reči anđela Gavrila data Zahariju, Jelisaveta je zaista i rodila sina. Bilo je to 7. jula (24. juna) i taj se dan praznuje pod imenom Ivanjdan. Kada je, po tadašnjem običaju, trebalo izvršiti obrezivanje i dati ime detetu, rodbina počne navaljivati da se detetu da očevo ime; ali najzad upitaše i oca, da čuju da li se on slaže. Zaharije, koji je pre toga bio onemeo, uze jednu tablicu i zapisa:
"Neka mu je ime Jovan!", i čim je ovo napisao, jezik mu se razveza, te poče govoriti. Zaharije proreče da će to dete biti prorok, koji će ići pred Bogom i pripremati mu put.

Još od rane mladosti Jovan je želeo usamljenički, pustinjski život. Zato kad odraste, odvaži se i ode u pustinju, u predele oko donjeg toka reke Jordana. Tu, u samoći, sav se predao Bogu i svom pozivu. Živeo je jednostavno: hranio se akridima (bubama sličnim skakavcima) i medom od divljih pčela, a odevao se u haljinu od kostreti, načinjenu od kamilje dlake, preko koje se opasivao kaišem. Visokog rasta, crne kose i brade, mršavog i preplanulog lica od sunca, ulivao je strah svojom pojavom.
Jovan poče otvoreno propovedati i govoriti protiv ljudskih mana i nevaljalstava i pozivati ljude da se kaju i popravljaju. Koliko je njegov izgled bio strašan, jos strašnije su bile njegove reči, kojima je šibao svako zlo.

Kada se Jovan pročuo, počeše kod njega dolaziti ljudi sa svih strana, da ga vide i čuju njegove besede, a mnogi su dolazili da ga pitaju i traže savete.

Sveti Jovan je poslednji veliki prorok. On se naziva Preteča jer se pojavio pre Hrista i počeo pripremati ljude za njegovu nauku. Krstitelj se naziva zato što je krstio Gospoda Isusa Hristosa. Sveti Jovan je primer karaktera čvrste volje, odvažnosti, pravižnosti, istine i poštenja.

Na ikonama se Jovan slika kako krštava Isusa na Jordanu, ili kako stoji i desnom rukom pokazuje na nebo, a u levoj drži dug krstasti stap, preko koga stoji traka sa ispisanim rečima: "Pokajte se jer se približava carstvo nebesko", ili, u desnoj ruci drži poveći tanjir i na njemu odsečenu glavu, kao simbolični znak svoje smrti.

M.S.